Полиамиди и полиестри су две главне групе синтетичких полимера, од огромног значаја за индустрију, али са различитим хемијским структурама и последичним профилима својстава. Основна разлика лежи у функционалној групи полимерног ланца: полиамиди (нилон) имају амидне групе (-NH-CO-), док полиестри (као што су PET, PBT) имају естер групе (-O-CO-). Ова структурна разлика доводи до неколико кључних разлика у перформансама. У погледу механичких својстава, полиамиди уопште имају већу издржљивост, отпорност на удар и абразију. Полиестри, посебно кад су армирани, често показују већу чврстоћу и затегнутост. Кључни фактор разлике је понашање према влаги: полиамиди су веома хигроскопски, апсорбују значајне количине воде која делује као пластификатор, повећавајући издржљивост, али смањујући чврстоћу и димензионалну стабилност. Полиестри су напротив много хидрофобнији, са врло ниском апсорпцијом влаге, што резултира одличном димензионалном стабилношћу у влажним условима. Са термичког становишта, полиамиди као што је PA66 имају вишу тачку топљења од PBT-а, док полиестри обично имају вишу температуру деформације под термичким оптерећењем (HDT) у облицима са стакленим влакнима. Хемијски, полиестри уопште имају бољу отпорност на шири спектар хемикалија, укључујући јаке киселине, док полиамиди имају одличну отпорност на уља и угљоводонике. У погледу цене, комодити полиестри као што је PET често су јефтинији од стандардних полиамида, мада могу бити слични по цени код инжењерских верзија. Избор између њих зависи од примене: полиамид се пре него свега користи за издржљиве делове отпорне на хабање, који могу да поднесу одређене димензионалне измене (зупчаници, лежајеви), док се полиестри бирају за димензионално стабилне, чврсте компоненте у влажним или хемијски захтевним срединама (електрични конектори, аутомобилски кућишта).