Добра топлотна изолација се односи на материјале и системе који ефикасно отпоравају пренос топлоте, карактеристични су ниском топлотном проводљивошћу (k-вредност или ламбда-вредност) и високом топлотном отпорности (R-вредност). Основни принцип је минимизирање кондуктивног, конвективног и зрачног преноса топлоте, чиме се смањује потрошња енергије за грејање и хлађење, побољшава удобност становника и спречавају проблеми попут кондензације. Материјал који обезбеђује добру изолацију уобичајено има k-вредност знатно испод 0,1 W/m·K; примери укључују експандирани полистирен (EPS, ~0,033 W/m·K), минералну вуну (~0,035 W/m·K) и полиуретанску пену (~0,025 W/m·K). Међутим, перформансе нису одређене само проводљивошћу. Други кључни фактори укључују дугорочну стабилност, димензионалну интегритет при термичком циклирању и излагању влаги, отпорност на ватру, чврстоћу на компресију и утицај на животну средину. На пример, добар изолациони материјал не би требало да се спушта нили деградира са временом, јер би то створило празнине и поништило његову ефикасност. У грађевинској науци, добра изолација је део непрекидног и некомпримованог слоја у омотачу зграде, пажљиво инсталираног како би се избегли топлотни мостови на спојевима, око прозора и на структурним продорима. Појам се протеже изван традиционалне масивне изолације и укључује рефлектујуће системе и напредне аерогеле за специјализоване примене. Квалитет изолације се такође процењује према њеном профилу одрживости, укључујући утрошена енергија, потенцијал глобалног загревања (GWP) и могућност рециклирања по истеку употребног века. Коначно, постизање добрe топлотне изолације је приступ на нивоу система који подразумева избор одговарајућег материјала за специфичну примену, климу и тип зграде, осигурава правилну инсталацију и интеграцију са другим грађевинским компонентама ради стварања високо перформантне, издржљиве и енергетски ефикасне конструкције која испуњава и економске и еколошке циљеве.