Прекид изолације, често употребљаван синонимно са „термални прекид“, је основни појам у грађевинској науци и термичком инжењерству који указује на намерно увођење материјала са ниском топлотном проводљивошћу у неку конструкцију како би се прекинула иначе континуирана стаза високе топлотне проводљивости. Ради се о стратешком „прекиду“ слоја изолације који спречава топлотно мостење. Термин може описивати како концептуелни дизајнски принцип, тако и физички елемент самог прекида. У контексту грађевинарства, прекид изолације је од кључног значаја на свим спојевима где је примарни слој изолације прекинут, као што је на месту где се бетонска плоча повезује са спољашњим зидом, око оквира прозора и врата и на структуралним продорима. Ефикасност прекида изолације одређује се термичким својствима материјала прекида (његова k-вредност), његовом геометријом (ширином и дубином) и његовом континуираношћу. На пример, код металног оквира прозора, прекид изолације је трака од полиамида која раздваја унутрашњи и спољашњи део од алуминијума. У општијем смислу, сваки размак или компромис у слоју изолације, чак и ако није намеран, може се описати као прекид изолације, што истиче важност континуитета за општи квалитет. Циљ намерног дизајна прекида изолације је да се створи континуиран термички баријер око фасаде објекта, максимизирајући ефективну R-вредност целокупне конструкције. Овај принцип се примењује не само у градитељству, већ и у електроници (нпр. термални прекиди на хладњацима), индустријском дизајну и производњи апотека ради управљања протоком топлоте, побољшања ефикасности, спречавања кондензације и осигуравања безбедности и удобности корисника. Пажљиво пројектовање и извођење прекида изолације кључна је вештина за пројектанте и градитеље који желе да постигну високе перформансе, енергетску ефикасност и издржљивост конструкција.